Kada se Rajac ogrne belim, zimskim kaputom, ceo kraj prestaje na tren da diše od neviđene lepote.Čak i ptice zastanu u pola cvrkuta, dajući ledenoj tišini prostor da se potpuno razmaše.Ako se tada neki čovek zatekne u prolazu nekom stazom, neminovno će zastati kao ukopan, dok mu se iznad obrva useca bora nedoživljenih čudesa.
Budi deo planinske bajke na Povlenu.
Samim dolaskom do prevoja Debelo Brdo, odmah vas obuzme čudesni osećaj lepote. Kao da baš vas odavno čeka, planina Povlen se otvara svojim stazama i pruža zadovoljstvo istrajnim, da se popnu do njenih vrhova. A vrhovi čvrsto ustoličeni na visinama, daju vam mogućnost da bez razmišljanja poletite u
U novu godinu, sa novim motivom.
Blago pognut grebenom, kao da je savio ramena pod težinom svih proteklih vekova, čekajući one nadolazeće, Jablanik obilato proizvodi spokoj, kojim zapahne svakog živog stvora pod njegovom ingerencijom, u njegovim “Džepovima Prirode”. Kad dođu snegovi i zima izruči svoj poklon, počinje igra pojačane tišine i raspršenog odbleska beline.
Ako već nisi daleko, onda ćemo prošetati blizu, na Avalu. Tako blizu, a tako daleko. Božiji poklon Beogradu. A poklonu se ne gleda u zube. Sa visinom koja jedva prelazi 500m, nije neki div, ali je divan i ponosan planinski izdanak, pun skrivenih “Džepova Prirode”. Obično je pohodimo zimi, kada svi putevi ka
Kreni aktivno u Novu godinu i upiši prve kilometre u svoju aplikaciju.
Mnogobrojni useci i kanjoni, potoci i rečice, savršeno uklopljene livade i šume, su ti „Džepovi Prirode“ koji nam uvek iznova daruju zanosnu lepotu. Prošetati do nekog od vrhova i baciti pogled na okoliš, znači biti privilegovano biće, koje gleda stvari iz perspektive jednog Jastreba.
Zbog svojih izvanrednih klimatskih uslova (velika osunčanost tokom godine, vazdušna strujanja, visoka jonizacija vazduha, nezagađena prirodna sredina) još 1922. godine Rudnik je bio proglašen za vazdušnu banju. Varošica i planina su povezane asfaltnim putem i velikim brojem staza zdravlja. Planinariti se može do Cvijićevog vrha i strmog vulkanskog uzvišenja Ostrvice, na kome se nalaze ostaci
Kablar, jedan od dva stražara, koja ljubomorno paze da Morava proteče mirno svojim putem. Stenovite litice vuku pogled gore, visoko, puštajući da skupa sa pticama poleti, češući usput vrhove, gromovima unakaženih, stabala. Vrlo stameno i odlučno pokazuje svakom namerniku, od čije volje zavisi ugao doživljaja lepote. Često obrati pažnju na svog višeg i
Kada se Rajac ogrne jesenjim kaputom, ceo kraj prestaje na tren da diše od neviđene lepote.Čak i ptice zastanu u pola cvrkuta, dajući tišini prostor da se potpuno razmaše.Ako se tada neki čovek zatekne u prolazu nekom stazom, neminovno će zastati kao ukopan, dok mu se iznad obrva useca bora nedoživljenih čudesa. I
Satkana je od stvarnosti i mašte. Od šuma i stena. Od vode i treperavog vazduha.
Posvećena je sama sebi. Leno se proteže grebenima, svuda gde pogled dopire.
Tara, planina bogova. Tara neponovljiva. Tara, ljubav od koje se ne leči.
Raširene su ruke. Svetlucaju oči. Duboko uvučen je vazduh. Tara, dolazimo...
Divljina mu se najviše ogleda u mnogobrojnim usecima i kanjonima potoka i rečica. Pitom je u savršeno uklopljenim livadama i šumama, koje jedni drugima uvek iznova daruju zanosnu lepotu. Prošetati do nekog od vrhova i baciti pogled na okoliš, znači biti privilegovano čeljade, koje gleda stvari iz perspektive jednog Jastreba. A kada vidiš tog božijeg
