Prošetati do nekog od vrhova i baciti pogled na okoliš, znači biti privilegovano čeljade, koje gleda stvari iz perspektive jednog Jastreba. A kada vidiš tog božijeg stvora kako kruži nad glavom, nekako nagonski raširiš i ti ruke želeći i sam da poletiš. E baš zato svaki dolazak na Maljen planinu znači da ste na putu
Sve reči izblede, kada čovek bane u taj kraj, što pod noge baca zeleni tepih livada, a u pogled gravira nisku stenovitih bisera. Posvađane sa zemljom i nebom, stoje pobodene, kao da su izrasle iz samog vazduha, pa skupa trepere na odblesku sunca, dajući sirotom ljudskom stvoru, makar i tren privida, da je raj otključan
Satkana je od stvarnosti i mašte. Od šuma i stena. Od vode i treperavog vazduha.
Posvećena je sama sebi. Leno se proteže grebenima, svuda gde pogled dopire.
Tara, planina bogova. Tara neponovljiva. Tara, ljubav od koje se ne leči.
Raširene su ruke. Svetlucaju oči. Duboko uvučen je vazduh. Tara, dolazimo...
Ustoličena kao kraljica, pružila se svom dužinom, puštajući Kučaj i Homolje da joj zavide. Obučena u odoru stoletnjih bukava, ponekad se lenjo osvrne na korita Resave i Mlave, verovatno gledajući ptice kako kruže oko pećina, dubokih njenih očiju. Zimi je oštra i loše raspoložena, a kad stigne leto, promeni ćud, postajući
