Nedaleko od Čačka, dvojica se ustoličila, sabila Zapadnu Moravu u klisuru, ne dajući joj da se uzjoguni i tek tako, negde izađe, razlije se. Momci se zovu Ovčar i Kablar. Za njih se čulo već odavno. Cela Srbija, a i još pride. Dolaze ljudi sa svih strana, obilaze, penju se. Kablar se malo izdvojio. Postao
Zbog svojih izvanrednih klimatskih uslova (velika osunčanost tokom godine, vazdušna strujanja, visoka jonizacija vazduha, nezagađena prirodna sredina) još 1922. godine Rudnik je bio proglašen za vazdušnu banju. Varošica i planina su povezane asfaltnim putem i velikim brojem staza zdravlja. Planinariti se može do Cvijićevog vrha i strmog vulkanskog uzvišenja Ostrvice, na kome se nalaze ostaci
Kablar, jedan od dva stražara, koja ljubomorno paze da Morava proteče mirno svojim putem. Stenovite litice vuku pogled gore, visoko, puštajući da skupa sa pticama poleti, češući usput vrhove, gromovima unakaženih, stabala. Vrlo stameno i odlučno pokazuje svakom namerniku, od čije volje zavisi ugao doživljaja lepote. Često obrati pažnju na svog višeg i
Kada se Rajac ogrne jesenjim kaputom, ceo kraj prestaje na tren da diše od neviđene lepote.Čak i ptice zastanu u pola cvrkuta, dajući tišini prostor da se potpuno razmaše.Ako se tada neki čovek zatekne u prolazu nekom stazom, neminovno će zastati kao ukopan, dok mu se iznad obrva useca bora nedoživljenih čudesa. I
Satkana je od stvarnosti i mašte. Od šuma i stena. Od vode i treperavog vazduha.
Posvećena je sama sebi. Leno se proteže grebenima, svuda gde pogled dopire.
Tara, planina bogova. Tara neponovljiva. Tara, ljubav od koje se ne leči.
Raširene su ruke. Svetlucaju oči. Duboko uvučen je vazduh. Tara, dolazimo...
Divljina mu se najviše ogleda u mnogobrojnim usecima i kanjonima potoka i rečica. Pitom je u savršeno uklopljenim livadama i šumama, koje jedni drugima uvek iznova daruju zanosnu lepotu. Prošetati do nekog od vrhova i baciti pogled na okoliš, znači biti privilegovano čeljade, koje gleda stvari iz perspektive jednog Jastreba. A kada vidiš tog božijeg
Prošetati do nekog od vrhova i baciti pogled na okoliš, znači biti privilegovano čeljade, koje gleda stvari iz perspektive jednog Jastreba. A kada vidiš tog božijeg stvora kako kruži nad glavom, nekako nagonski raširiš i ti ruke želeći i sam da poletiš. E baš zato svaki dolazak na Maljen planinu znači da ste na putu
Sve reči izblede, kada čovek bane u taj kraj, što pod noge baca zeleni tepih livada, a u pogled gravira nisku stenovitih bisera. Posvađane sa zemljom i nebom, stoje pobodene, kao da su izrasle iz samog vazduha, pa skupa trepere na odblesku sunca, dajući sirotom ljudskom stvoru, makar i tren privida, da je raj otključan
Satkana je od stvarnosti i mašte. Od šuma i stena. Od vode i treperavog vazduha.
Posvećena je sama sebi. Leno se proteže grebenima, svuda gde pogled dopire.
Tara, planina bogova. Tara neponovljiva. Tara, ljubav od koje se ne leči.
Raširene su ruke. Svetlucaju oči. Duboko uvučen je vazduh. Tara, dolazimo...
Ustoličena kao kraljica, pružila se svom dužinom, puštajući Kučaj i Homolje da joj zavide. Obučena u odoru stoletnjih bukava, ponekad se lenjo osvrne na korita Resave i Mlave, verovatno gledajući ptice kako kruže oko pećina, dubokih njenih očiju. Zimi je oštra i loše raspoložena, a kad stigne leto, promeni ćud, postajući
